У Институту за књижевност и уметност у Београду, у организацији одељења „Српска књижевност и културна самосвест“, 23. и 24. септембра 2026. године одржан је научни скуп „Писци отписани: доба партијског остракизма (1945–1952)“.
Циљ организовања научног скупа био је да се допринесе осветљавању књижевног и друштвеног живота у назначеном периоду и укаже на ауторе „отписане“ физичком ликвидацијом или другим видовима политичког изгона, нарочито на оне чији опуси до сада нису довољно изучени. Требало је испитати њихове поетичке и књижевноисторијске вредности, уз осврт на шири културни, историјски и политички контекст. Излагањима на скупу обухваћени су идеолошки различито опредељени аутори, при чему је акценат стављен на значај и неоткривене вредности њихових књижевних дела. Научни скуп имао је интердисциплинарни карактер, будући да је тридесет учесника расветлило историјски период и појединачне опусе из угла науке о књижевности, науке о језику и историје, чиме је пружена детаљнија и прецизнија слика наведеног раздобља.
Приликом отварања научног скупа, руководилац научног одељења „Српска књижевност и културна самосвест“, Драган Хамовић, указао је на значај контекстуалног проучавања књижевних дела, њиховог ситуирања у епохални оквир настанка и рецепције. али и на резултате истраживања претходника, док су уредници скупа, Миломир Гавриловић, Ана Козић и Милица Ћуковић, истакли циљеве организовања скупа, концепцију, методолошке постулате, као и идеолошки плурализам и диверсификовану перспективизацију темом скупа обухваћене грађе.
Уводну беседу одржао је и академик Матија Бећковић, који је говорио о чину постављања спомен-плоче у просторијама Француске 7 почетком девeдесетих. Бећковић је прочитао имена српских писаца убијених у Другом светском рату који су на спомен-плочи наведени, уједно подсетивши и на низ аутора који су у периоду од 1945. до 1952. године, али и након њега, били жртве цензуре или тежих облика системског прогона.
Прва сесија отворена је излагањем Срђана Цветковића на тему „Судбина српских писаца и интелектуалаца у доба комунистичке револуције у Србији – од ликвидације до инкорпорације“. Цветковић је предочио судбину српских писаца и интелектуалаца у периоду успостављања комунистичке власти у Србији након 1944. године до почетка педесетих година прошлог века, са истраживачким фокусом на процесима револуционарног насиља, политичке репресије и идеолошке трансформације културне елите, који су се испољили на различите начине – од физичке елиминације и судског прогона, преко маргинализације, аутоцензуре и цензуре, до постепене инкорпорације у нови идеолошки систем. Миломир Гавриловић је у излагању „Спискови ʼотписанихʼ: од црних листа до рехабилитације“ представио неколико значајних књижевних текстова, објављених у периоду од 1943. до 1952. године, у којима су се налазили спискови аутора које треба искључити из друштвеног живота или потпуно обрисати из колективног памћења, уједно указавши на идеолошке методе коришћене у ову сврху. У излагању Бојана Ђорђевића „Отписана традиција: damnatio memoriae у штампи и јавности у окупацији и по ослобођењу (1941–1950)“ предочени су начини идеолошког брисања и прекрајања традиције, сличности и разлике у њиховом спровођењу током окупације и у социјализму. „Радован Зоговић у годинама Агитпропа“ наслов је излагања Драгана Хамовића, у којем је представљен књижевни (најпре песнички) и идеолошко-политички ангажман аутора који је првих поратних година био, као повереник за културу Агитпропа, главни арбитар идеолошке правоверности у књижевности и култури. Весна Тријић у излагању „Култура под контролом Агитпропа: политичка злоупотреба Горског вијенца“, узимајући у обзир два значајна јубилеја, какви су били стогодишњица Горског вијенца 1947. године, и век од Његошевог упокојења, 1951. године, анализирала је начин на који је Његошева фигура коришћена за конституисање идеје југословенске нације у социјалистичком руху и легитимисање „црвеног терора“.
Друга сесија скупа отворена је излагањем Јане Алексић „Идеологија и отпори: слика револуционарног покрета у роману Песма Оскара Давича“ у којем је ауторка предочила како се идеолошка слика револуције судара са уметничким законитостима и обликује у једном књижевном остварењу, осврнувши се и на шире деловање Оскара Давича у културном животу након Другог светског рата. „Револуционарно истраживање класика – Јован Дучић и Милош Црњански“ наслов је излагања Марије Благојевић у којем је на примерима третмана Дучића и Црњанског указано на шири културноисторијски контекст у послератном периоду. Ауторка је посебну пажњу посветила неколиким покушајима да се дело изабраних аутора представи као негативни пример међуратне буржоаске и декадентне културе. Страхиња Полић у излагању „Бајка под надзором: од прогона до преваспитавања жанра (1945–1952)“ указао је на статус бајке у контексту идеолошке репресије и културног преобликовања, истичући да је притисак идеологије понекад захватао и саме књижевне жанрове, те се може пратити преображај бајке од идеолошки неподобног и „отписаног“ жанра до њеног преобликовања у тзв. „напредну“ бајку, усклађену са партијским директивама према литератури намењеној деци и младима.
Трећа сесија започета је излагањем Милоша Ковића „Историчар као народни непријатељ: случајеви Радослава Грујића и Драгослава Страњаковића“ у којем су предочене судбине двојице значајних историчара на чијим се животним примерима огледа деловање партијског остракизма. Посебну позорност Ковић је усмерио ка чињеници да су оба насловљена аутора били историчари СПЦ, те је фокус свог излагања померио и ка осветљавању компликованих односа између државе и цркве у време формирања ФНРЈ. Марија Шаровић је у излагању „Веселин Чајкановић: суд части и суд времена“ указала на поратну судбину Веселина Чајкановића, класичног филолога и првог српског историчара религије. У коауторском излагању на тему „Документа које коза није појела: Успомене и документа Станислава Кракова (1938)“ Зорана Опачић и Наташа Јовановић представиле су јавности до сада непознату и недовршену аутобиографију Станислава Кракова, сачувану у четири тома документованог дактилоскрипта из архиве Војног музеја. Сесија је закључена излагањем Невене Митровић „На маргини канона: есејистички и публицистички дискурси Драгише Васића и Станислава Кракова“ у којем се преиспитује Васићева и Краковљева есејистика и публицистика, при чему ауторка указује посебно на њихове ставове о идентитету, културној традицији, европским утицајима и друштвеним превирањима епохе.
Прву сесију другог дана научног скупа, 24. септембра, отворило је излагање Владимира Димитријевића „Сведочење губитника: Играчи на жици Владимира Велмар-Јанковића и Земља преварена Милутина П. Деврње“ у којем је на примерима изабраних дела представљена судбина српске емиграције непосредно после рата (Владимир Велмар-Јанковић), као и успомене на прву годину власти Јосипа Броза Тита (Милутин П. Деврња). Милан Анђелковић је у излагању „Григорије Божовић између књижевности и политике“ анализирао шири контекст деловања Григорија Божовића, нарочито у међуратном периоду, када до изражаја долазе његови идеолошки ставови који се крећу од пледирања за интегрално југословенство до заштите српских националних интереса. Излагање Душана Пејића „Средње Подриње у приповијеткама Јездимира Дангића – о народном говору и књижевним мотивима“ осветлило је животну и књижевну судбину Јездимира Дангића, уз посебну анализу књижевних мотива везаних за Средње Подриње и дијалектизме из Дангићевих приповедака. Бранко Радовановић је у излагању „Међуратна мисао о светосављу и њен статус после Другог светског рата“ анализирао светосавље као најистакнутију српску теолошко-философску идеју, истичући је као алтернативу у друштвено-културној кризи која је наступила након Другог светског рата. У излагању „Социјално-дидактички аспекти тумачења молитве Оченаш Николаја Велимировића“ Ђорђе Ђурђевић предочио је социјално-дидактичке специфичности Велимировићеве егзегезе Господње молитве, уз фокус усмерен на испитивање могућности да ове одлике, у појединим сегментима, одговарају комунистичком поретку.
Другу сесију отпочео је Растко Лончар излагањем „Типологија српског песништва 1944–1952. кроз призму идеолошког утицаја“ у којем је изложио један могући модел различитих поетичких линија активних у истакнутом периоду и представио кључне идеолошке факторе који су усмерили не само предложену поетичку мапу него и генезу сваког од анализираних поетичких рукаваца. Милица Миланков је у излагању „Један поглед на поезију и поетику Светислава Стефановића“ представила поетичке особености и естетске домете тумачене поезије, посебно анализирајући песничке слике које откривају и одређене интермедијалне везе. Милица Ћуковић у излагању „Затомљена лирска делта: поетичке одлике и статус песништва Александра Илића, Владана Стојановића Зоровавеља и Бошка Токина“ предочила је песнички рад три авангардна песника чије је књижевно дело након Другог светског рата било сасвим занемарено. Представљајући три особена и разноврсна поетичка хоризонта, ауторка је у домаћи авангардни контекст прецизно поставила песничке резултате три различите, али у естетском, као и типолошком смислу, вредне поетике. Излагањем „Одбрана поезије педесетих година у есејима Душана Матића и Оскара Давича“ Снежана Николић је подсетила на значајну друштвену и културну улогу коју су Матић и Давичо имали након Другог светског рата, уједно представивши неколико њихових есеја путем којих су учествовали у књижевним сукобима и утицали на успостављање опсега дозвољених облика књижевног израза у комунистичкој Југославији.
Трећа сесија научног скупа отворена је излагањем Николе Маринковића „Рецепција књижевног дела Љубомира Мицића у комунистичкој Југославији“ у којем је анализирана критичка и научна рецепција Мицићевог књижевног дела у послератној Југославији, као и неколико темељнијих приступа (издвајајући тумачење Радомира Константиновића) у којима се књижевни рад поменутог аутора дисквалификује и на поетичком и на идеолошком нивоу. Тијана Тропин у излагању „Завођење на погрешан пут: једно могуће тумачење Андрићеве приповетке ʼПробаʼ“ понудила је читање изабране Андрићеве приповетке, објављене 1951. године, као имплицитне реакције на књижевни и политички скандал настао после појављивања „Јеретичке приче“ Бранка Ћопића. Излагање „Између поетичке иновације и идеолошке елиминације: романи Глувне чини Александра Илића и Теразије Бошка Токина“ Стевана Јовићевића донело је анализу наведених романа у контексту послератног остракизма. Немања Девић у излагању „ʼСубверзивноʼ у романима Пролом и Глуви барут“ са аспекта историчара настојао је да покаже зашто је Бранко Ћопић у врху КПЈ био виђен као субверзиван писац, те да проникне у његове основне идеје, коришћене изворе и историјске мотиве који су га надахнули, као и да образложи на који начин је писац одступио од званичног наратива. У излагању „Греси хроничарке међуратног грађанства: зашто је отписана Мир-Јам“ Недељка Бјелановић је указала на шире културне и друштвене околности које су довеле до њене скрајнутости из културних кругова после Другог светског рата. Научни скуп је затворен излагањем Ане Козић „Логор, траума и маргинализација: романи Све, све, све и Сама Милке Жицине“ у којем је на примеру књижевне и животне судбине Милке Жицине предочена тема женских логора након Резолуције Информбироа.
Тематски оквири и циљ одржавања научног скупа „Писци отписани: доба партијског остракизма (1945–1952)“ представљени су на Радио Београду 2, у емисији „Културни кругови“ (ур. Теодора Аћимовић, ауторка интервјуа: Ања Давидовић), емитованој 23. септембра 2026. године. (снимак емисије, мин. 22.38–28.06).
Истог дана, лист Вечерње новости објавио је кратку белешку поводом научног скупа, да би у издању објављеном два дана касније, 25. септембра, дужим текстом у рубрици „Култура“ детаљније известио о скупу.
У додатку Култура, уметност, наука листа Политика, у суботу, 17. октобра, објављен је обимнији текст Мирјане Сретеновић поводом скупа, у којем су о циљевима, методологији и резултатима говорили уредници скупа.
