Критика и метакритика
Прилози за теорију и историју српске књижевне критике

Игор Перишић

Критика и метакритика<br />
Прилози за теорију и историју српске књижевне критике

Издавач:

Инститит за књижевност и уметност
Београд, 2014.

Ознаке:

ISBN 978-86-7095-204-1
COBISS.SR-ID 204701452


Кратак опис:

Сви огледи из ове књиге – или њена поглавља – имају амбицију да критички ревалоризују широко схваћену књижевну критику, али не у смислу синтезе, већ, што и поднаслов каже, као прилози за неку будућу теорију и историју српске књижевне критике. Али не само књижевне. Како ће се видети у огледима, схватање књижевне критике у њима је проширено, у складу са савременим налогом за интердисциплинарношћу књижевнонаучних проучавања, тако да се смисао књижевне критике разматра у контексту не само књижевне теорије већ и осталих хуманистичких дисциплина. А то је већ једно метакритичко промишљање, и зато је у наслову критици придодат и термин метакритика, који управо мапира потребу да се теоријски преосмисли и контекстуализује књижевнокритичка пракса.

У првом огледу „Метакритика и/ли књижевна теорија“, који је иначе последњи настао, осим што је написан као студија која би требало да обједини читаву књигу, себи сам поставио задатак да на општетеоријском плану покушам да рашчивијам термине, а самим тим делимично и проблеме који се у књизи постављају. На основу кратког сумарног прегледа основних појмова науке о књижевности, долази се до прецизнијих дистинкција неких појмова који су се на методолошком хоризонту појавили у последњих четрдесетак година, на првом месту до дефиниције појма метакритике. При томе се испитује однос метакритике према књижевној теорији и теорији књижевности (разлика између ова два термина веома је важна и за дефинисање саме метакритике), да би се напослетку на примерима показало како би метакритика могла да изгеда у конкретној критичкој пракси.

Следи затим студија „Естетичка критика и књижевна теорија“, у којој је и даље акценат расправе на теоријским проблемима при проучавању српске књижевне критике. У њему се одвија покушај да се књижевнотеоријски и књижевноисторијски прецизно покаже како се термин естетичка критика употребљавао у историји српске књижевне критике, да би се на основу тога успоставило јасно одређење овог појма. Затим се расправља какав је однос естетичке критике и књижевне теорије, да би се на концу дао предлог који би се критичари друге половине двадесетог века могли подвести под ову типолошку одредницу.

Треће поглавље фокус расправе премешта на историју, и теорију историје књижевне критике, преко полемике са неким теоријским и антитеоријским ставовима изнетим у капиталној Историји српске књижевне критике Предрага Палавестре. При свему томе, води се рачуна да таква критика не прерасте у недобронамерну ексцентричност, већ да понуди неке допуне, разјашњења, да укаже на пропусте, али и да изложи одређене сопствене увиде који би могли бити од користи за даља промишљања историје српске књижевне критике, нарочито за период после 1992. године који је у Палавестриној књизи пре скициран него озбиљно књижевноисторијски обрађен.

У четвртом огледу, „Криви торањ Саве Дамјанова“, акценат је и даље на историји, али на једној алтернативнијој књижевној историји у односу на ону Палавестрину. У првом делу овог огледа испитују се користи од Саве Дамјанова за историју српске књижевности, на основу читања његових изабраних критичких радова, који су недавно објављени под заједничким насловом Дамјанов: Српска књижевност искоса. Или, метафорички речено, истиче се стабилна страна његовог кривог торња, која се огледа у томе да он својим пропитивалачким и деконструктивним књижевноисторијским радом заправо, без обзира колико то на први поглед изгледало антисистемски, све време ствара један систем који тој књижевности и њеној историји може да буде само од помоћи. У другом делу текста указује се на пукотине у грађевини кривог торња, углавном преко полемичког пледирања за веће ослањање на књижевну и културну теорију при писању књижевне историје.

Пето поглавље под насловом „Четврта рука“ јесте – после теоретизација проблема критике и критичких осврта на претходна конкретна постигнућа – мој прилог за историју савремене српске књижевне критике, једна унеколико субјективна скица (јер је са одређеним планом извршила редукцију аутора и ауторки који ће бити обрађени) како би таква историја могла да изгледа. Овај панорамски преглед тзв. академске критике писан је наменски за часопис Сарајевске свеске 2007. године, као критички приказ шта се ново појавило на књижевнотеоријској сцени у Србији у последњој деценији 20. и првих седам година 21. века. Текст се може читати и као допуна онога што је Палавестра у својој Историји српске књижевне критике оставио у нацрту: у њему се налазе портрети неких ‘академских’ критичара и критичарки којих нема – по мом мишљењу незаслужено – у Палавестриној књизи.

Управо је тадашња тешкоћа дефинисања шта се под појмом „академска критика“ подразумева узроковала да цела ова књига настане, провоцирајући да се теоријски промисли однос критике и метакритике, да се терминолошки разбистре односи међу разним врстама критике, као и њихове релације према књижевној теорији и историји. Уједно, пажљиви читалац ће можда открити и извесно противречје између ставова изнетих у овом тексту и осталих текстова у књизи који су касније настали. При избору да ли да метакритички обрадим овај текст од пре шест година, да извршим метакритичко преиспитивање са самим собом те да га у зависности од резултата ове менталне акције изменим и допишем, или да га оставим у непромењеном виду, решио сам, у складу са отвореношћу схватања метакритике, да не укидам сопствене противречности (додата је само једна фактографска фуснота), да оставим да понеки закључци у овој књизи буду у унутрашњем сукобу, како бих имплицитно осведочио сопствене метакритичке дилеме. Да сам одлучио супротно, у чину дописивања и мењања текста од пре шест година увек-већ би било и рада на мистификацији сопствене доследне теоријске биографије, а метакритика не подразумева тоталитарно савршенство доследности већ транспарентно сведочанство сопствених методолошких и теоријских апорија као најпродуктивнији план даљег живота критике.

У сваком случају, заједничка одлика ових огледа јесте метакритичка димензија критичких промишљања, у складу са оним како се у првој студији појам метакритике дефинише у два смисла: као опште, теоријско размишљање о проблемима односа књижевне теорије, историје и критике, и као појединачно метакритичко преиспитивање властитих критичких становишта о чему се приповеда и у самим текстовима. У свим текстовима дакле (да ли ласкам себи?) постоји метакритичка, пропитивалачка димензија, још један слој расправе испод или изнад оног који је главна тема. Ипак, иако у самим текстовима постоји метакритички слој, овај алтернативни предговор је експлицитни кратки метакритички додатак, а потреба таквог додатка сведочи да је метакритичко промишљање можда увек заправо на почетку, пошто му се крај наравно не назире, и да је његова судбина да буде увек само прилог за једну утопијску Велику Теорију или вероватно противречну целовиту метакритику.

Ова књига дакле не претендује на целовит поглед ни на теоријске проблеме критике, нити на историју савремене српске књижевне критике – што се и ‘признаје’ оним „прилозима“ из поднаслова – она ће засигурно захтевати допуне и разраде у будућности, ако буде амбиције (и ако се дође до закључка да би такав подухват био изводљив: и на основу теоријских увида о његовој исписивости и на основу преиспитивања физичких предиспозиција тела које би ту мисао требало да спроведе) да се напише једна више синтетичка књига о савременој српској (књижевној) критици.

(Уводна белешка)

Кључне речи: