Авангардна Мисао

Станислава Бараћ

Авангардна Мисао

Издавач:

Институт за књижевност и уметност
Београд, 2008

Ознаке:

УДК 050.488MISAO"1922/1923"  
       014.3MISAO"1922/1923"
ISBN 978-86-7095-139-6
COBISS.SR-ID 150263308


Кратак опис:

Часопис Мисао, у времену у ком га је уређивао Ранко Младеновић (1922–1923), пружа тек један од могућих погледа на књижевност српске авангарде, на њену еволуцију односно еволутивне токове, као и на њене спољашње и унутрашње покретачке чиниоце. Из перспективе овог књижевно-социјалног часописа широке концепције може се, дакле, реконструисати једна од слика српске авангарде. Aвангардне тенденције које се у том смислу издвајају могу се формулисати као 1) обједињавање европског културног простора, 2) амбиваленти статус традиције тј. паралелно успостављање књижевног континуитета и дисконтинуитета, 3) космизам, 4) интуиционизам, 5) конструктивизам, 6) примитивизам, 7) позоришни експресионизам 8) продор филмске уметности и 9) експанзија дискурса манифеста. Иако се на првом месту посматрају као уметничке тенденције, оне су уочљиве и у филозофским, научним и другим текстовима. Због тога се у описивању издвојених појава неизбежно иде ка уопштавајућим и тотализујућим категоријама попут духа времена и поетике културе. Појединачне авангардне тенденције о којима је овде реч указују се, дакле, као изрази још општијих тежњи: ка обнови уметности и живота, ка преиспитивању и превредновању традиционалних вредности, ка другачијем, алтернативном погледу на свет.

Нови поглед на свет исказивао се како кроз космизам, било да се он јавља као песничка, научна или филозофска парадигма, тако и кроз интуиционизам. Док космизам подразумева тежњу ка свеобухватности и виђење света и космоса као јединствене целине у којој је све са свиме у вези, дотле интуиционизам, у складу са схватањем Анрија Бергсона, поред синтетичког приступа стварности значи и одбацивање логоцентризма и уважавање ирационалог у процесу сазнања света. Као што космизам доноси ново схватање времена и простора, подједнако у науци (у геометрији Лобачевског и Минковског или у Ајнштајновој теорији релативитета) и у уметности (у авангардним пројектима Пикаса, Хлебњикова и Растка Петровића), тако и интуиционизам мења однос према устаљеној представи о времену које се посматрало и квалификовало категоријама простора. Наиме, у оба случаја реч је о открићу континуираности ових најопштијих категорија људског мишљења, па се у физици јавља нова конструкција просторно-временског континуума, док се у филозофију уводи појам трајања. Космизму и интуиционизму заједничко је укључивање субјективности или субјективног погледа у до тада „објективно“ виђење света, због чега се губи вера у апсолутни смисао, односно обликује се филозофски и научни релативизам. Дати релативизам подрива и дестабилизује кључну категорију деветнестовековног, позитивистичког и реалистичког схватања света – категорију истине. Промењени статус истине и истинитости који подразумева да она није једна и објективно дата већ да постоји више истинâ као и углова посматрања, стоји у основи још једне авангардне тенденције – конструктивизма. Уметник и „огољава“ свој поступак како би обзнанио своју свест о конструисаности знања. Авангардне тенденције се, дакле, узајамно прожимају, па се о дистанцирању од евроцентризма кроз окретање културама Далеког истока у књизи говори поводом космизма, због прихватања упанишадског или будистичког погледа на свет, али и поводом примитивизма због сродне тежње ка исконском доживљају света и примарном начину сазнања. Конструктивистичке тенденције провлаче се кроз разматрања авангардног позоришта, али свој корен имају и у „открићу“ примитивних наивних уметности и њихових форми. Синтетичност филмске уметности и њена способност да прикаже иреално опет су друго име за појаву коју су њени савременици видели као квалитет интуитивног.

Кључне речи:

авангарда, традиција, часопис, Мисао, Ранко Младеновић, космизам, интуиционизам, конструктивизам, примитивизам, позоришни експресионизам, филм, манифест, поетика културе.